Poznato da je zdravo jesti povrće i voće čak i u većoj količini. Na žalost u današnjem vremenu to već uopšte nije sigurno. Potrebno je obratiti pažnju gde i kada kupujemo te proizvode.
Moderna ekonomija uspeva da nam obezbedi, da kupimo bilo šta i bilo kada. Ako nam se jede paradajs negde u januaru – nema problema. Južno voće – nema problema. Sve je tu. Bilo kada. Posetimo snabdevenijeg prodavca ili tržni centar, sve nam stoji na raspolaganju. Možemo birati među najlepših proizvoda: voća, južnog voća, povrća. Dali su svi ovi proizvodi dobri, dali je zdrava hrana?! E, to već nimalo nije sigurno.
Od rane mladosti čujemo: „Jedi puno voća, povrća, jer u njima ima puno vitamina.“ Zdrava ishrana u sebi obavezno sadrži puno vitamina. Živimo i verujemo u to da sebi i bližima činimo dobro, jer serviramo puno voća i povrća tokom cele godine. Lepše je i bolje nego da pijemo tablete. Kako je moguće, da je jagoda tako lepa crvena krajem marta? O teme retko ko misli. Bilo bi jasno, ako malo razmislimo, da od lepog toplog sunca sigurno nije, mada ona nam obezbeđuje vitamine.
Moderna tehnologija jeste zna, ali... Za proizvodnju fine, slatke jagode potrebno je sunce, kajsija samo leti raste na drvetu a berba grožđa je u jesen. „Pravo“ voće a i povrće kupuje se kada je sezona! Sve što je u suprotnosti ovome, nije prirodno, a uz to nije ni zdravo. Čak...
Sve povrće i voće koje se kupuje van sezone na dva moguća načina se stiže na štandove. Kada domaći proizvođači rano, pre početka sezone počinju proizvodnju u plastenicima ili staklenicima. U ovom slučaju je jasno da ti proizvodi nisu se „hranili“ uz sunčeve zrake, nego je korišćena kemikalija za ubrzanje zrenja. Ova roba je „veštačka“, koja nema ukusa kamo li vitamina.
Druga mogućnost je, da povrće i/ili voće stiže iz dalekih zemalja, gde je klima odgovarajuća za proizvodnju. Ali..., da bi ovi proizvodi stigli do nas, u stanju koja odgovara prodaji/portažnji, moraju biti ubrani zeleni a na putu se potruditi da se zrenje završi. I ovde je odmah jasno, da ne možemo govoriti o zdravoj hrani. Bitno je dali kupac ima poverenja u proizvode iz importa, jer kasnije se već zaboravi na poreklo i na tehnologiju proizvodnje.
Ako sve napred navedene činjenice prevedemo i potvrđujemo sa zabrinjavajućim ciframa, onda dolazimo do sledećih podataka: povrće i voće iz uvoza se podleglo pregledu, analizi koliko ostataka kemikalija sadrži – na osnovu toga (na više miliona primeraka ispitanih) dobijano je sledeći rezultat: limun u 86,4% je bio štetan na zdravlje, pomorandža približno sadržavao isti nivo štetnih kemikalija, grožđe 88,6 % sadržavao štetne materije, kruške u 75,9 %, mandarine u 89 %, paprika i paradajz 65-70 % sadržao u sebi štetnih sastojaka.
Od domaćih proizvoda najviše štetnih materija sadrži kajsija (82,6 %), uglavnom u jabuci, krušci i višnji ostaje dosta od kemikalija za prskanje. Od povrća u salati, zelenoj paprici, krastavcu skoro svaki put pri analizi se nađu ostatci kemikalija. Često su izrazito prisutne ostaci kemikalija u rotkvici i to zbog rane proizvodnje (u plastenicima ili staklenicima).
Znači možemo zaključiti, da prilikom kupovine van sezona povrća i voća, veća je zagađenost ostacima od zaštitnih prskanja. Ali kod kupovine prvih plodova rane proizvodnje još je veća mogućnost enormne količine štetnih materijala. Prema tome, jasno je da sa kupovinom potrebnih nam izvora vitamina najsigurnije je sačekati poznatog proizvođača.
Нема коментара:
Постави коментар